Početni podsticaji

Prognoziranje vremena je bilo interesantno ljudima u raznim istorijskim razdobljima. Potrebu za prognozom zasnovanom na naučnim osnovama istakli su dva velika naučnika u XVIII veku, Lomonosov i Lavoazje. Lomonosov je u svom delu štampanom u Petrogradu 1759. godine, „Rasprave o tačnosti pomorskih puteva“ istakao sledeće: „Predviđanje vremena je i potrebno i korisno, jer seljacima su potrebna upozorenja, pošto bi im trebalo lepo vreme za vreme setve i žetve, a kiša im je potrebna da ublaži toplotu za vreme vegetacionog perioda. Na moru, mornari znaju od kakve bi im koristi bila obaveštenja o smeru vetra i o nailasku oluje“. On dalje ističe: „Sve se ovo može postići pomoću teorije ako se raspolaže čestim osmatranjima na moru i u vazduhu…Ja imam ideju kako da se organizuju takva osmatranja i da za to obezbedim različite nove instrumente“.

Očigledno je Lornonkov imao na umu da bi trebalo organizovati mrežu meteoroloških stanica. I Lavoazje (1743 – 1794), svestrani francuski naučnik, se interesovao za meteorologiju u više radova. U jednom on piše: „De Bor je prvi predložio istovremena merenja u raznim mestima. Zbog toga je pre nekoliko godina organizovao nekoliko eksperimentalaca u raznim oblastima Francuske da mere barometrom“. Nažalost, nema podataka ni o mestima ni datumu kada su merenja vršena. Po završetku Francuske revolucije (1789) zamenik predsednika Francuske Skupštine, Rom 1793. godine je napisao pismo komitetima za obrazovanje i rat u kome ističe prednosti korišćenja nedavno pronađenog vazdušnog „telegrafa“ za predviđanje nailaska oluja i za davanje obaveštenja o tome zemljoradnicima i mornarima.

Početkom XIX veka Brandes (1777 – 1834) je crtao najvažnije sredstvo moderne meteorologije, sinoptičku kartu. On je od 1816. do 1820. godine pripremio seriju sinoptičkih karata, za svaki dan počevši od 1783. godine. On je koristio podatke sakupljene u okviru Manhajmskog meteorološkog društva. Na kartama je izvlačio linije jednakog odstupanja atmosferskog pritiska od normale. O tome je napisao rad 1826. godine, pod naslovom „O naglim promenama pritiska“. Trebalo bi naglasiti da to nisu bile karte tadašnjeg trenutnog stanja vremena, već su prikazivale stanje iz ranije prošlosti. Tada još nije bio poznat naziv „sinoptičke karte“. Karte je crtao na osnovu izmerenog pritiska u velikom broju mesta Evrope. Brandes je već tada uočio da postoji veza između rasporeda pritiska i strujanja vazduha.

Drugi nemački meteorolog, Dove, nacrtao je 1828. godine karte strujanja vazduha za dane kada su se javile oluje između 1821- 1823. godine. Ove karte je analizirao Brandes. Karte su crtane bez geografske osnove (bez osnovnih obeležja reka, planina) pa je teško pratiti neku zakonitost strujanja.

Sledeći koji je crtao vremenske karte je Lums, SAD. On je 1841. godine analizirao oluju od 20. decembra 1836. godine, koristeći časovne vrednosti osmatranja sa osam stanica (Njujork, Baltimor, Albanu, Fleming, Nju Hoven, Gardner, Montreal i Kvebek). Nacrtao je kartu izolinija jednovremene pojave minimuma pritiska sa smerom vetra i padavinama u više mesta. Lums je 1846. godine crtao vremenske karte za više dana iz februara 1842. godine. Crtao je odstupanja pritiska i temperature od normale i smer vetra. Takođe je uneo podatke o oblačnosti (vedro ili oblačno), kišu ili sneg. Sve pojave je označavao različitim bojama (tamno plavom, sivom, žutom i zelenom).

Prve vremenske karte u Rusiji je nacrtao Smirnov, docent na Kazanjskom univerzitetu. On je publikovao 1870. godine seriju karata evropskog dela Rusije, pod naslovom „Predviđanje vremena i prolećne oluje u Rusiji“.

Sve ove vremenske karte su prikazivale vreme koje se desilo znatno ranije od trenutka kada su analizirane. Za crtanje trenutnog vremena trebalo je sačekati trenutak kada je pronađen telegraf, kojim su se meteorološki podaci mogli brzo sakupiti. Zato nije ništa neobično što se u XIX veku vrlo često oblast meteorologije koja se bavi analizom i prognozom vremena nazivala „telegrafska meteorologija“. Asistent na opservatoriji u Pragu, Krel (1798 – 1863), je sugerisao 1843. godine, da se iskoriste telegrafski stubovi za skupljanje meteoroloških podataka i za slanje prognoze vremena. U Americi je Redfild 1847. godine takođe predložio da se koriste telegrafi za izučavanje oluja. Ovo je u praksi proradilo 1849. godine, ali u zaista najprostijoj formi. Naime, Henri, sekretar Smitsonovog instituta je sugerisao da telegrafski operateri (telegrafisti) ujutru pri uključivanju telegrafa prvo ukucaju jednu reč: vedro, oblačno, kiša, i slično, umesto do tad u uobičajene reči „u redu“ (okey). U Vašingtonu na osnovu ovih izveštaja crtane su jednostavne karte trenutnog vremena koje su koristile za obaveštavanje šire javnosti.

Slično prikupljanje podataka o vremenu u Engleskoj vršio je 1849. godine Glešir. Od 14. juna te godine redovno je štampao vremenski bilten u „The daily news“, na osnovu 20 telegrafskih izveštaja. Telegrafska kompanija je 1851. godine, da bi pomogla Gleširu, izlagala „karte o trenutnom vremenu u nekim delovima Velike Britanije“, za vreme održavanja prve velike Međunarodne izložbe (svetskog sajma) u Londonu. Na kartama su ucrtavani podaci o pritisku, smeru vetra, a pojave su obeležavane sa slovima: 0- oblačno, e – vedro, r – kišno. Karte su prikazivane svakog dana od 8.6. do 11.10.1851. godine.

Leverjeov odlučujući doprinos

Leverjov (Izvor: Wikipedia)Svi ovi prvi pokušaji prikazivanja trenutnog vremenskog stanja su bili od slabe koristi, zbog malog broja informacija o vremenu i što su skupljani sa malog područja. Prvi pokušaj prevazilaženja početnih nedostataka uradio je Leverje (1811 – 1877), direktor Pariske opservatorije. On je nastojao da se uvede međunarodna „telegrafska meteorologija“ početkom 1850-ih godina. Pokušao je da rekonstruiše meteorološku službu u Francuskoj. Taj pokušaj je snažno potpomognut jednim praktičnim događajem koji je zadesio Francusku ratnu mornaricu. Naime, za vreme Krimskog rata, snažna oluja je 14. novembra 1854. godine uništila francuske brodove u Crnom moru. Francuskoj vladi je predočeno da je prethodnog dana ta oluja besnela iznad Sredozemnog mora, i da se moglo predvideti njeno kretanje, da se raspolagalo potrebnim meteorološkim informacijama. Francuski ministar rata, maršal Velan, je naložio Leverjeu da izuči sve okolnosti u vezi sa ovim fenomenom. Leverje je sakupio informacije od meteorologa iz svih zemalja Evrope o vremenu između 12. i 16. novembra 1854. godine. Dobio je više od 240 odgovora. Na osnovu ovoga, Leverje je bio u stanju da rekonstruiše kretanje oluje koja je potopila brodove. On je 16. februara 1855. godine Napoleonu III izložio plan za osnivanje velike meteorološke mreže koja bi bila u stanju da upozori moreplovce o nailasku oluje. Njegov projekat je prihvaćen. Uz pomoć generalnog direktora pošta i telegrafa Francuske, Leverje je 19. februara 1855. godine predstavio Francuskoj akademiji vremensku kartu za 10 sati toga dana. To je ostavilo povoljan utisak, tako da je već od 2. juna 1855. godine, 13 stanica u Francuskoj redovno telegrafski slalo izveštaje Pariskoj opservatoriji. Teže je bilo obezbediti takve izveštaje iz inostranstva. Ipak, takvi izveštaji su pristizali od 1857. godine iz 8 evropskih gradova (Petrograda, Brisela, Ženeve, Rima, Torina, Madrida, Beča i Lisabona). Opservatorija je od 1858. godine izučavala dnevni „Međunarodni bilten“, koji je iz godine u godinu bivao sve kompletniji (sa više stanica). Leverje je pitao ministra mornarice, admirala Harnelina, da dozvoli da se francuskim lukama šalju upozorenja o nailasku oluja. Admiral je odložio da izda takvu dozvolu.

Istovremeno je organizovana služba prognoze vremena i u Rusiji. Glavna fizička opservatorija u Petrogradu, 1856. godine počinje da prima telegrafske izveštaje o vremenu sa 13 stanica jz Rusije. Deo izveštaja je slat u Pariz, da bi zauzvrat dobili izveštaje iz Pariza, Liona, Madrida i Londona. Ministar mornarice je sugerisao da se osnuje služba za tačne telegrafske izveštaje o vremenu. Zbog toga je direktor opservatorije, Kuper, 1865. godine poslao u inostranstvo neke ljude da bi se obučili za takvu službu.

Svetli početak i tragični kraj Fie Roja

U Engleskoj je admiral Fie Roj bio aktivan u osnivanju službe prognoze vremena, u okviru meteorološkog odeljenja Ministarstva za trgovinu, čiji je prvi rukovodilac. Britansko društvo za unapređenje nauke se obratilo Ministarstvu trgovine pismom u kome se ističe: „Značaj telegrafskih izveštaja je u tome što omogućavaju slanje upozorenja o mogućem nailasku oluja“. Posle toga, Ministarstvo je zadužilo admirala Fie Roja da prima meteorološke telegrame sa britanskih stanica. Ovi telegrami su se plaćali, za razliku od ostalih zemalja, gde su bili besplatni. Od 5. septembra 1860. godine, sažeti izveštaji o vremenu su objavljivani svakog dana u večernjem izdanju „The Times“-a, a nešto kasnije i u ostalim novinama.

Robert Fie Roj (1805 – 1865)

Robert Fie Roj (Izvor: Wikipedia)U 14. godini je bio kabinski radnik na brodu Britanske mornarice. Vrlo brzo je napredovao do ranga kapetana broda Bigl. U toj ulozi je 1828. godine određen da patrolira obalama Patagonije i „Tierra del Fuego“. Od 1831 do 1836. godine, brod Bigl, pod komandom Fie Roja, napravio je poznato putovanje oko sveta sa Čarisom Darvinom kao putnikom. To putovanje je imalo epohalan značaj za biologiju i hidrografiju. U to putovanje Fie Roj je uložio značajan iznos svoga novca (oko 6000 funti sterlinga), da bi putovanje proteklo što je bilo moguće bolje. Na tim putovanjima pokazao se kao izvanredan navigator. Uprkos tome, snažne i dugotrajne oluje su više puta napravile manje štete na brodu. Po povratku sa putovanja oko sveta, Fie Roj je bio vrlo cenjen čovek. Dobio je čin admirala. Postao je 1843. godine član Britanskog Parlamenta. Zatim je od 1843 – 1845. godine bio guverner Novog Zelanda. Po osnivanju meteorološkog odeljenja pri Ministarstvu trgovine 1854. godine, postavljen je za šefa odeljenja. Tu je počeo njegov najplodniji deo života. Fie Roj je bio veliki meteorolog praktičar. On je sticao naučna znanja o meteorologiji rcšavajući razne praktične probleme pri plovidbi. Aktivan je osmatrač mnogih burnih meteoroloških procesa kroz koje je prošao na pučini. Razmišljajući o njima, sam je sebe specijalizovao u toj oblasti. Njegove prognoze o nailasku olujnog vremena bile su vrlo cenjene među engleskim, naročito škotskim ribarima. On je isticao da bi „pri prognoziranju trebalo držati oko na barometarske i termometarske promene ali i na izgled neba, naročito pri izlasku i zalasku Sunca. Trebalo bi pratiti oblake ali i ponašanje morskih ptica“. Držao se pravila: „Što pažljivije kombinujemo prognostički materijal dobijen iz različitih izvora, rezultati će biti uspešniji“.

Fie Roj je uvideo da prognoze na osnovu osmatranja u jednoj tački (ma kako bila tačna) ne mogu biti dobre. Zbog toga je pripremao sinoptičke karte. Ponekad prognoze nisu bile tačne, ne zbog njegovog nemara, već zbog objektivnih okolnosti. Novinari su oko toga dizali veliku buku. Reklo bi se da su oni objektivni kritičari. Međutim, novinari su i tada kao i sada, bili oni koji vole da afirmišu najveće neznalice i amatere blefere. Nisu shvatili da od Fie Roja nema boljeg prognostičara. Učinili su svojim kritikama da se tako častan, moralan, i znanjem bogat čovek odluči na samoubistvo. Kada je saznala za njegovu smrt, supruga jednog ribara iz Aberdina je u očaju uzviknula: „Ko će sada da pazi na moga muža“.

Služba vremena u raznim zemljama

Holandija

Uspostavljanje službe prognoze vremena počelo je i u Holandiji.
Holandska vlada je 1859. godine usvojila poseban zakon o telegrafskom prikupljanju podataka i o telegrafskom slanju informacija o vremenu. Na tom poslu naročito se istakao Bis-Balot, direktor Meteorološkog instituta. Na osnovu nekih činjenica, 1857. godine došao je do poznatog zakona (pravila), koji kaže: ako nam vetar duva u leđa onda se niži pritisak nalazi sa naše leve strane. Što je veća jačina vetra, veća je razlika u pritisku sa leve u odnosu na desnu stranu. Na osnovu ovoga, konstruisao je „aeroklineskop“. Ovaj instrument je bio neka vrsta semafora postavljenog na morskoj obali. Sa brodova u prolazu bi se videla informacija o smeru i intenzitetu razlike u pritisku sa leve i desne strane (gradijent pritiska). Iz toga se mogla odrediti snaga vetra normalnog na gradijent pritiska.
Jedno pravilo na osnovu koga je Bis-Balot prognozirao bilo je: „Može se očekivati oluja sa zapada uvek kada barometar u Mastrihtu pokazuje 4mm veću vrednost nego u Groningenu ili Den Helderu“. Ovaj koncept prognoziranja je zasnovan na zavisnosti brzine vetra i gradijenta pritiska (razlika pritiska između dva mesta podeljena sa rastojanjem između tih mesta).

Francuska

U Francuskoj, za razliku od tragičnog zastoja u Engleskoj, prognoza vremena dobija na značaju. Tome je doprineo sastanak koji je Leverje imao sa Napoleonom III, 1863. godine, u Bijaricu. Od sredine te godine, po odobrenju Napoleona, na opservatoriji počinju sa izdavanjem redovnih prognoza vremena. Od 11. septembra 1863. godine štampa se bilten prvih sinoptičkih karata u svetu. Na karti su izvučene linije jednakog pritiska izraženih u mm (visina živinog stuba merena u mm).

Izvor: Mlađen Ćurić / Istorija meteorologije
Podeli
Jedan od osnivača i urednika sajta MeteoPlaneta, inicijator osnivanja i sadašnji predsednik Udruženja EkoMeteos. Rođen je 1993. godine u Zrenjaninu. Meteorologijom je počeo da se bavi sa svojih 9 godina, a prognozama i analizama vremena od svoje 13. godine. Njegove preokupacije su studije, ali i sve vezano za Udruženje EkoMeteos. Glavni je prognostičar i programer našeg tima. U meteorologiji ga najviše zanimaju prognoze, ali i tehnička meteorologija – automatske meteorološke stanice, radari…